Cvjetići, leptirići

Jes, al malo sutra. Negdje sam zaboravila sadake da dam.

Umjesto leptirića u stomaku nas spopadaju vaške.  Opet. Naravno iz škole.  Samo je Zeno bio sumnjivo lice, al kad te jednom zmija ujede… Čitava akcija se ponavljala. Šamponiranje, biskanje, pranje, otkuhavanje, dezinfikovanje, zamrzavanje i pakovanje stvari u plastične vreće. Karantena skoro prošla, mislimo da smo im dohakali. Tako da ne nosimo cvjetiće u kosi. Sada Zeno u kosi svaki dan nosi sprej što baje odbija. Oštro miriše, nadati se da i djeluje.

Iz čista mira  prije neki dan je moje omiljeno ogledalo palo sa zida i razbilo se. A staklo na krovu staklenika je puklo i visilo sa oštricom nadole, da me jeza spopala pri pomisli da smo mogli ispod prošetati i eventualno biti pogođeni tim šiljkom.

Na poslu skontali da treba da štede. Pa me evo šalju već sedmicama na neplaćeno (mnoge druge sretnike su već poslali).  Ali Đekna još nije, a kad će ne zna se.  Ne mogu da planiram godišnji odmor, a pošto će i primanja da izostanu za par mjeseci, mi ćemo naprije u baštu i noge u lavor. Nervira ova neizvjesnost. Zato prekosutra imam intervju za novi posao.

Javila se  i njemačka birokratija, sa sitnim zakašnjenjem od dvije godine. Pošto smo se davno odjavili iz Berlina pismo nije proslijeđeno na željenu adresu (nalog pošti da proslijedi bezbeli davno istekao). Isto je završilo kod bliže mi srodnice. One što me zove da pita jesam se popela na bukvu ali ne i da kaže da se javimo poreznoj upravi. Rok da se reaguje bezbeli odavno istekao. Kako nismo imali pojma o ovome, a bili nedavno u Berlinu  sretni smo da nas nisu uhapsili na aerodromu. Dobra naša prijateljica u Berlinu pokušava da ispravi krivu Drinu.

Skype na mom pc-u se već po drugi put u dvije sedmice štrajkuje, tako da sam odsječena od svijeta. I od obavljanja posla iz home office-a. Ako ne proradi mogu da se opet vozim  četrdeset milja dnevno do biroa. Ili da odmah dam otkaz. Instalirala, reinstalirala, brisala fajlove koje preporučuju “stručnjaci”. Ništa. Čitam da ako imaš dobar proizvod prodaj ga Microsoft-u i oni ću mu dohakati u najkraćem mogućem vremenu. Nije do mene.

U sveopštem frustu krenem da se razveselim i kupim nove igračke i slikovnice na Amazonu i Ebay-u. Kad tamo… iznenađenje. Kreditna kartica  ne funkcioniše. Probijam se strpljivo telefonom do nadležne osobe, prebacuju me s jedne linije na drugu. Nisu još registrovali novu adresu i zato blokirali sve kartice, ne samo kreditnu. Slušam samu sebe kako moljakam da mi daju pristup mojim novcima. Broj koji sam zvala ima naravno specijalnu tarifu. Onda mi kažu ok, nakon samo 55 min. telefoniranja. Pouka je ne valja se seliti.

Po prirodi stvari potom jurim da kupim  Zena sa futbala. Ogledala nemam da se pogledam. Nepočešljana, gladna, umorna i zamalo u pokućnicama. Ali zato maskirana iza sunčanica na kojim bi mi pozavidio i Elton John. Nekako smo se dogegali do kuće, Zeno žaleći se da ga bole noge, ja misleći kako izgledam kao strašilo.

Otkazali smo jednu od brojnih Zenovih aktivnosti. Pošto će nam se primanja smanjiti, to je imalo smisla. Zove pred mrak neka teta i kaže da moramo da platimo još jedan mjesec (nakon što je četvrtina istog već prošla). Pa mi smo otkazali i to kako su oni  tražili?  Ona je papir dobila tek danas i treba pet dana da obustavi plaćanje. Imala je pet dana. I još sedam u ovom mjesecu. Da, ali  šta se može, jedan od tih pet dana se nije radilo?!?!

Sutra idem da nađem pretpostavljenog gore pomenute dame i da mu otkinem dugme. Ili ću da mu se zaglavim između zuba. Najvjerovatnije je  da ću ipak ovaj problem prepustiti boljoj polovini. A on će, pretpostavljam, da im odnese ček.

Za danas  je stvarno dosta. I cvjetića i leptirića.